test
More

    POSLEDNJE OBJAVE

    Moj život, moj izbor!

    Kako sam vam na početku našeg druženja obećala da ću pisati blogove onako kako me život bude navodio i određene okolnosti i situacije, tako je i ovoga puta.

    Pre par dana imala sam vrlo stresnu i ozbiljnu situaciju kada mi se dete razbolelo, pa smo usled nekih komplikacija završili u bolnici, što se ne dešava prvi put. Niz ozbiljnih situacija koje mi život servira u poslednjih par godina, a vezana su upravo za decu, navele su me na razmišljanje da li su sebični oni koji glasno izgovore NE, NE ŽELIM DECU!”

    Da li je privilegija biti roditelj ili od onog trenutka kada to postaneš, privilegovan si samo kada su zdravi i kod kuće? Kada su nam na oku stalno, pa čovek jedino tada može da odahne… Istini za volju, dovoljan je jedan njihov osmeh i zagrljaj da zaboravimo na sve muke, ali briga ne prestaje ni na trenutak.

    Sve više parova se odlučuje na život bez dece i ovde apsolutno ne govorim o parovima koji iz nekog razloga vode borbu za potomstvo, već isključivo o parovima koji ne žele decu.

    Retki su oni koji to glasno izgovore upravo zbog osude javnosti i razapinjanja na stub srama, jer, složićete se, ovo je i dalje tabu tema čak i u daleko razvijenijim zemljama, a ne na našem brdovitom Balkanu.

    Mišljenja drugih možemo pročitati na internetu, gde identitet ostaje anoniman, te ljudi bez zadrške kažu ono što im leži na duši. I sada se postavlja pitanje – Da li je takva odluka sebična ili je potuno u redu da neko ne želi da izađe iz svoje zone komfora? Kome je lepše? Roditeljima koji stalno strepe i nemaju mira od prvog udaha njihovog deteta ili onima koji su odlučili da sebe poštede stresa kroz ceo život?! Hteli mi to da priznamo ili ne, od samog začetka novog života, pa do završetka našeg, strepnja, strah i briga postaju sastavni deo našeg bića. Od trudnoće – da sve prođe u najboljem redu, preko odrastanja, bolesti, prvih ljubavi, slomljenih srca, prvih odvajanja, pa do njihovog osnivanja porodice i onih usputnih pitanja – Da li su srećni, da li smo dobri roditelji, da li smo mogli još nešto da učinimo, da li smo pogrešili ili pak nismo? Onda sledi briga za unučiće i tako u nedogled…Stiče se utisak da kraja nema… Odgovor nisam dobila i verovatno nikada neću saznati, ko je u pravu, a ko nije, ali svakako znam da niko nema prava da osudi bilo koga ko ne želi da ima decu, isto kao i onog ko se odluči da odgaja fudbalski tim bez obzira na uslove i finansijsku sigurnost. Svako ima pravo na izbor i smatram da je vrlo neumesno postavljati ljudima ovakva intimna pitanja. Nikoga ne treba osuđivati, jer u životu ništa ne treba raditi na sliu i zato što tako mora, jer svako pravi svoj izbor najbolje što ume.

    Biti roditelj znači da smo deo svog srca pustili da zauvek luta van našeg tela, a da li smo svi spremni na to? Možda nikada nećemo saznati…

    STAGE.RS

    LEAVE A REPLY

    Please enter your comment!
    Please enter your name here

    Latest Posts