Ovaj novembar je sve samo ne Hello novembar... Dani su, čini mi se, još tmurniji i mračniji nego što smo inače navikli kada je ovaj mesec u pitanju. Poslednjih dana se ne osećam dobro, čini mi se da ovo “poslednjih dana” postaje moja svakodnevnica i tako je već godinama unazad. Bez promene,bez cilja, ravna linija. Očito da nisam naučila kako da se izborim sa problemima koje mi život servira, a moram priznati da ima jaču servu nego Novak Đoković. Dovoljno sam odrasla da odavno treba da stojim čvrsto na zemlji, bez oslonca, a meni se tlo ljulja kao da su zemljotresi na dnevnom nivou. Počela sam da postavljam sebi hiljadu pitanja, ali shvatam da nemam odgovor. Nemaju ni moji najbliži, jer sa mojim strahovima i nesigurnošću se teško nosim i ja sama, a mogu da zamislim kako je ljudima oko mene. U vtrlogu svog ludila, počinjem da shvatam da se gušim, da tonem sve dublje i da se nekada bukvalno borim za svaki udisaj. Dovoljna sam sama sebi, mračna soba i po neki Novogodišnji film na čuvenoj tv Diva. Smetaju mi svi, smeta mi buka, smeta galama, smeta mi sunce i glasan smeh. Od borbe sam davno odustala, umorila sam se… Život prolazi pored mene, a ja sam samo nemi posmatrač. Kao da stojim na peronu svog života i posmatram vozove. Odlaze, dolaze, ljudi se smenjuju, nose svoje osmehe i tuge, a ja sam i dalje tu. Ukopana na peronu ni ne pokušavam da se pomerim, napravim korak i krenem. Da udjem u bilo koji voz, pa neka je i pogeršan. I to bi bio uspeh za nekoga ko je potpuno ravnodušan na život oko sebe. Zapravo, shvatila sam da ja ni ne primećujem život, a izgleda da više ne primećuje ni on mene. Valjda je i njemu dojadilo da mi servira što šta, uglavnom loše, pa je i on digao ruke. Ne dešava se ništa. Razmišljam, do čega je? Ko drži konce? Čije smo marionete? Ko meša karte, kod koga je špil? Na silu pokušavam sebi da kažem, dosta je. Moraš da se podigneš i kreneš napred. Kako? Ne znam! Mnogi od nas su usled velikih životnih udaraca izgubili sebe, samopouzdanje, veru u ljude i bolje sutra. Takvi ljudi dozvoljavaju da njima upravljaju strahovi, a strah je samo iluzija koju vi sami sebi namećete, kreirajući u glavi razne filmove i scenarija koji se mogu desiti. Zapravo, to je ono što nas drži u mestu i ne dozvoljava da napravimo ni korak napred. Jedini urođeni strah koji imamo je strah od propadanja, sve ostalo su stečeni strahovi, što bi u prevodu značilo-Izlečivo je!
U poslednje vreme srećem razne ljude, koji žive potpuno drugim životom, neki drugi svet. Za mene i moje prijatelje nedostižan. Posmatram ih i preispitujem sebe. Šta ja radim ovde? Odzvanja mi u glavi, bubnji u ušima tako jako, da više ne čujem glasove. Hiljadu pitanja mi se mota po glavi, a ono glavno je – Da li su oni imali strahove? Nisu! Jer da jesu, ne bi sada bili tu gde jesu. Da li su oni srećniji od nas “običnih smrtnika” jer imaju firmiranu garderobu, skupe automobile, zakupljene lože? Nisu! Sreća je u oku posmatrača. Srećan je i onaj koji pije pivo u nekoj gužvi “trećerazrednog” kluba sa svojim prijateljima i smeje se. Podjednako su srećni na različite načine. Sreća je kratka reč sa velikom definicijom svakog pojedinca. Svaki čovek na planeti bi imao različitu verziju sreće. U biti i dalje verujem da je najsrećniji čovek dobar čovek. Bez zavisti i zla, sa željom da pomogne drugima. Bog nam svima daje šansu, ali nekada i mi moramo malo da poguramo, da se trgnemo. Shvatam da je iza mene mnogo prokockanih prilika, mnogo kajanja i mnogo izgubljenog vremena. Sasvim sam sigurna da čovek zna kada je na važnoj prekretnici života i kada je trenutak da preuzme inicijativu nad svojim životom. Sigurna sam da znate kada je momenat da budete skretničar i uđete u pravi voz ili još bolje u lokomotivu, do vas je.
Za kraj, citiraću Najvećeg koga je odneo ovaj tmurni novembar…Ako je nečiji život bio tragičan, a on se i posle svega izdigao i nastavio dalje, onda definitivno Žarko Laušević zaslužuje da bude moj skretničar.
Al` Neko je nemaran sve srušio,
Na lošem mestu presek`o špil,
Rasparao život pa pogrešno ušio,
Neko je rđav sklopio dil.
Sad mi ponekad Hadson glumi Dunav,
Ko šmirant bedno krade mi noći,
I kad u laž potonem sav,
Ponavljam samo: I ovo će proći, kad tad će proći.
(Pesma posvećena Žarku Lauševiću, autora Dušana Stojanovića)
STAGE.RS