Nije petak, a nije me ni bilo dugo… Posle duže pauze odlučih da pišem. Da podelim sa vama nešto što me tištii i izjeda već duže vreme…Možda nekome i pomognem, ko bi ga znao…. Znam da su mnogi bili u sličnoj situaciji… Onoj kada fali još jedan dan, jedan minut, jedan tren da nekome kažete nešto, a niste stigli… Niste uspeli.. Jer naprosto niste očekivali da će nešto, u trenu prekinuti vašu svakodnevnicu.
Čika Moma. Za nekoga ovo ime ne znači ništa, a za mene znači osmeh, srdačnost, ljudskost, pažljivost… Sve ono što treba da poseduje dobar čovek – imao je čika Moma…
Moma je godinama prodavao povrće na našoj gradskoj pijaci i najviše sam volela da kupujem na njegovoj tezgi. Imao je sve što imaju i ostali prodavci, ali niko od njih nije imao ono što je imao on. Dušu. Moji bližnji su znali koliko volim da kupujem kod njega, a i kada ja ne idem na pijacu, takođe su znali da se kupuje kod čika Mome…
Kad god naiđem, on razvuče osmeh od uva do uva – “Sedma silo, šta danas spremamo za ručak? I kada ćeš mi pustiti na toj tvojoj televiziji sestre Barudžija? Mnogo ih volim ” – “Važi čika Momo, kad god Vi kažete, po specijalnoj želji, ide pesma samo za Vas” – “Dogovoreno, čekam da mi pustiš”- kroz osmeh je završavao. Komšija sa tezge preko puta dobacuje: “Momo pa ti ne umeš ni da izgovoriš to kako treba” Nasmeje se i kaže: “Je l’ da da sam lepo rekao?”
Poslednji put mi je rekao da je gledao televiziju i da nije video da sam mu pustila pesmu sa pozdravom. Odgovorila sam mu da čekam na njegov znak, kad god kaže, pesma će ići, samo za njegovu dušu… Posle nekog vremena došla sam da kupim nešto, nisam ga zatekla za tezgom…Bio je neki momak. “Možda je skoknuo po kafu ili doručak” pomislih… Vrzmala sam se po pijaci još neko vreme, ali nije se vratio… Otišla sam.
Zvoni telefon. “Jesi čula da je umro Moma?” “Koji Moma?”- upitah kratko. “Moma sa pijace, čika Moma, mora da znaš”… Zanemela sam od šoka. Danima nisam mogla da obradim informaciju da ga nema. Motale su mi se po glavi sestre Barudžija i njegova želja… Danima sam plakala zbog čika Mome i zbog toga što mu nisam ispunila, za mene, poslednju želju…
Mislila sam da ima vremena, možemo i sutra, pustićemo…
Nema vremena, sutra može biti kasno! Ne ostavljajte ništa za sutra, jer nikada ne znate koliko još vremena imate da razmenite koju sa dragim osobama…da ih zagrlite, uputite reč, osmeh, ispunite obećanje… Ne propuštajte prilike, jer je život zaista premijera, reprize nema… Ostaće nam samo gorak ukus u ustima zbog nedorečenih stvari…
Posle par dana sam otišla na pijacu. Videla sam iz daleka da je tezga prazna, prekrivena najlonom. Ništa nisam kupila. Plakala sam… Čika Mome više nema, nema šala, ni osmeha, ni novih prilika. Ali jedno znam, Sutra je najveći neprijatelj današnjici, ne propuštajte DANAS zbog boljeg sutra, jer ga možda neće biti.
- “Nadaš se ne nadaš, al’ ne možeš da znaš koliko koraka ko od nas ima…”