Da li ste ikada imali osećaj da život koji živite nije vaš život? Da li ste bili u situaciji da budete samo nemi posmatrač svog života i da pokušavate da odigrate najbolje ulogu za film koji nije vaš? Koliko puta ste imali osećaj da stvari odrađujete, rutinski, bez pažnje, eto, tek onako… Kada počnete da osećate onu „jezivu rupu u stomaku“ i kada imate osećaj da vas je neko samo „spustio“ u neku priču koja nije vaša, vreme je da potražite pomoć. I da naučite da izađete iz vrtloga u koji ste upali, jer iz ovakvih stanja, odlazimo u depresiju, a iz depresije u suicid i tu je kraj… Pomoći nema…
Kao što sam u prvom blogu napisala da vam teme za pisanje neću servirati ja, već život, tako je i ovoga puta. Na žalost, početak ove nedelje bio je i više nego tragičan, jer se kroz malo mesto loše vesti šire brže nego lepe, te me je upravo vest o tragično nastradalom sportisti, bivšem odbojkaškom reprezentativcu, dočekala na poslu i jedan naizgled sumoran ponedeljak, pretvorila u opšti haos i nevericu.
Nakon što je prošao prvi šok, počela sam da preispitujem sve detalje koje sam čula sa raznih strana. Šta je to što čoveka natera na suicid? Uz ovakve priče uvek ide ona stara “Bio je divan, porodičan, uspešan čovek”, “Ovo od njega niko nije očekivao”, “Nije imao razloga za tako nešto… Pa onda sledi druga strana “Sebičan je”, “Ostavio je porodicu, kako je mogao?” I dok kolaju priče od čuđenja do osude, ja se pitam, kako ne uspevamo da prepoznamo vapaje za pomoć koje nam šalju ljudi koji nose veliko breme na svojim plećima? Kako je moguće da smo slepi kod očiju, da ne vidimo da se neko “davi” i da traži slamku spasa? Zašto ne čujemo kada nam indirektno naši prijatelji traže pomoć, vape za njom, a mi njihovu muku olako shvatamo? Kada smo MI zapravo postali toliko sebični da nas bukvalno niko i ništa, do nas samih, ne zanima? Ili ne čujemo ono što govore ili čujemo u prolazu uz mrmljanje sebi u bradu “Ma pusti budalu”…
On je upravo indirektno tražio pomoć i niko nije ozbiljno shvatao težinu situacije. Zamislite koliko je takviih mladih života, prerano prekinutih, jer smo mi kao društvo po ko zna koji put zakazali… Gde smo izgubili ljudskost i strpljenje, da makar na tren saslušamo i pokušamo da pomognemo nekome ko ne vidi izlaz iz beznađa? Kasno je sada da se preispitujemo za nešto što je prošlo, ali zato možemo da se trgnemo i naučimo da slušamo naše prijatelje. Da se makar na sekund stavimo u poziciju osobe kojoj je pomoć potrebna, jer to će pomoći da razumemo kroz šta prolazi i onda ćemo moći da reagujemo na pravi način. Alternativa postoji, problemi su rešivi, uvek postoji izlaz! Za početak dovoljno je iskreno “Kako si” i “Ne brini, tu sam”…
“When things go wrong, don’t go with them”
STAGE.RS