Ne postoji biće na svetu koje makar jednom, makar i na kratko nije poželelo da se vrati u prošlost.
Neki to rade vrlo često, pa postaju još depresivniji, jer ta melanholija i nostalgija za nekim, prošlim, “lepšim” vremenima ume poprilično da razdrma čoveka i da ga vodi u još veću tugu i depresiju.
Uvek mislimo da nam je nekada bilo lepše, da su prošla vremena bolja i kada zažmurimo, uglavnom poželimo da se vratimo u prošlost. Daleku ili blisku, nije ni važno. Samo da se vratimo.
Ono što je suludo u svemu je da ni tada, baš kao ni sada, nismo imali pojma da smo srećni. Nismo mogli ni da pretpostavimo da ćemo u nekom trenutku žaliti upravo za tim vremenima, koja su nam se tada činila tako grozna, stresna, odvratna… Baš kao i ova sada, zar ne? Nismo ni znali da smo, možda, srećni baš u tom trenutku i ono što je najtužnije od svega, nismo uhvatili taj trenutak. Nismo uživali u njemu, baš kao što ne „hvatamo“ ni ovaj sada. A već je prošao. I tada, kao i sada, bežali smo u neka prošla vremena, jer su nam se činila kao puno bolja, zar ne?
Čovek je rođen da preživljava i ne postoji osoba koja nije uspela da se uzdigne iz najgore muke i najveće tuge i krene dalje. Odbrabeni mehanizam svakog od nas je da pamtimo samo lepe stvari. Mozak sam po sebi „briše“ loše i zato nam se čini da nam je tada bilo bolje. Mi u stvari imamo strah od budućnosti i od onoga „Samo pljuni u nedra i ne daj Bože da nikome“ „Ja to ne bih preživeo“. A nismo ni svesni da možemo, sve dok nas ne zadesi nešto za šta smo mislili da se dešava nekom drugom i da mi to „nešto“ ne bismo preživeli.
Strah od budućnosti i razmišljanje o mogućim ishodima nas dovodi do toga da ne živimo sada, u ovom trenutku, u ovom svetu, u ovom dahu. U stalnom grču od nečega i zbog nečega, razmišljamo o prošlim vremenima. Prošlost je definitivna, konačna i nepromenjliva. Pa i ako se desilo nešto strašno, desilo se u prošlosti, već se dogodilo. Bilo je. Prošlo je. Preživeli smo, pregurali, to je to. Sa ove tačke gledišta, sve nedaće koje su nas zadesile čine nam se ne tako strašne koliko smo mislili da će biti…Ili smo možda tada bili jači, spremniji, mlađi? Strah nastaje od nepoznatog, od novog, od onog „Šta ako“… „Kako ću ja“…“Ja to ne bih mogao“…
Nama ne pravi problem ni prošlost, ni sadašnjost ni budućnost, već mi sami.
Još se nije rodio taj koji je uspeo da promeni nečiju sudbunu, jer to što nam je negde zapisano, tako će i biti. Uzalud traćimo vreme vraćajući se u prošlost, misleći na budućnost – propuštamo sadašnjost.
Za kraj, citiraću jednu divnu glumicu, koja mi je davnih dana rekla: „Udahnite život punim plućima, jer ćete jako, jako, dugo biti mrtvi“
Stage.rs