Na hladnom stepeništu banjalučke pijace, dok pada sitna kiša, sedi baka od 80-ak godina i prodaje Crkvene kalendare i uvezane u buketić, plavom najlon-trakom Visibabe. Upitala sam je koliko koštaju kalendari i cveće?
“Dve marke kalendar, jedna marka buketić” Stajala su četiri buketića cveća.
-Uzmi sve za jednu marku, reče mi, tihim, umilim glasom. Pogledala sam u njene oči, setnog pogleda. – Želim kalendar, zato što će mi ostati uspomena na Vas. Pogledala me je, pružila buketić cveća i rekla: ” Ovo želim da ti poklonim”.
Nisam uspela reč da izgovorim, njene reči su me skamenile. Knedla u grlu stoji, osećam da počinjem da plačem. Gledam u njenje izborane ruke. Na svakoj liniji urezana je muka i težak život. Uzela sam kalendar i cveće, spustila novac i teškim korakom otišla. Samo jedno pitanje mi se motalo po glavi.
-Zašto?
Ko je taj ko odlučuje kojim životnim putem ćemo ići? Ko je taj ko nekome da sve u izobilju, luksuz, novac, moć, a nekome ništa? Ko je taj ko odlučuje da su takvi ljudi, koji nemaju ništa, LJUDI, čiste duše i plemenitog srca? Zašto nismo svi jednaki pod ovim nebom? Ko nekome daje pravo da nekome dodeli samo muku i patnju, a nekome lagodnost i komfor? Ko vuče konce naših života?
Kada sam bila mala, isto ovo sam pitala starijeg brata.
– Znaš, voz u koji te ukrcaju, taj voz mora i da te iskrca na poslednjoj stanici. Gledaćeš kako paralelno sa teretnim vozom, ide brzi voz. Ali, ne možeš da pređeš u njega. Nije tvoj voz, nemaš kartu za njega. Gledala sam ga zbunjeno. Godinama kasnije sam shvatila poruku, ali i dalje se pitam – Zašto?
Baka sa banjalučke pijace, poklonila mi je osmeh, cveće i veliku životnu lekciju.
Vratila sam se da je slikam, cveća više nije bilo, neko ga je kupio.
Hvala.
Stage.rs