Ta 2015-ta godina donela mi je samo loše stavri, bol, tugu, suze… odlazak meni jako dragih ljudi.
Počela sam da mrzim februar. Iako je najkraći mesec u godini, meni se čini da nikada neće proći i tako već šest godina.
Prepliću mi se slike i mešaju osećanja, od toga da mogu da plačem stalno, do toga da se smejem kada se setim nekih lepih trenutaka.
Dan nakon očeve sahrane, još uvek pogubljena i povijena od bola i svega što me je snašlo, dobijam poruku od drugarice.
Kratko, bez objšnjenja, tek tako – Umro je Alen.
Moj mozak još uvek ne može da obradi informaciju, ili ne želi da prihvati stvarnost. Kratko pitam: Koji Alen? (Kao da znam 1000 ljudi sa tim imenom, koji su meni bliski).
– Naš. Stiže još kraći odgovor.
Imam utisak da ću pasti u nesvest, zatvaram oči i molim Boga da sam umislila, da nisam ni pročitala, da poruka nije ni stigla. Surovi život, samo te prospe, baci na kolena i ne da da ustaneš. Tek tako, bez ikakve pripreme, kao da je najnormalnija stavar da gubimo drage ljude, da ostajemo bez njih kao da su nebitne, stare, pocepane stvari.
Alen, večiti dečak, sa najzaraznijim smehom na svetu. Kada se Alen smejao, svi smo se smejali, nije imalo potrebe ni da znamo razlog tog smeha, dovoljno je bilo da se on smeje.
Život je jako nepravedan, uglavnom surov tamo gde ne treba. Prema dobrim ljudima, koji se mukom bore za parče hleba.
Alen je bio jedan od njih. Bez roditelja, boreći se kroz hraniteljske porodice i domove, izrastao je u čoveka! Izborio se da izađe na pravi put i samo svojim trudom i talenotm uspeo je da bude jedan od najboljih, za mene najbolji, šminker. I znate šta? Nikada se nije žalio, nikada ga nisam čula da mu je teško, da ne može više, da kuka nad svojom sudbinom! Vredan, radan, a nadasve pošten, krčio je sebi put svojim čarobnom rukama kojima je stvarao magiju.
Kada se skućio, našao dobar posao, fenomenalne prijatelje koji su mu bili prava porodica, smrt je odlučila da stane na put. Da prekine jedan mladi život, eto, tek tako. Bez najave. Odgovor na pitanje Zašto nikada nećemo dobiti, ali zato te ne damo zaboravu, nikada!
Na sahrani, kolege i prijatelji, obamrli, u tišini, ispratismo našeg večitog dečaka.
“Kada grumenje zemlje počne da dobuje po pokrovu mrtvačkog kovčega, sva tuga se skupi u taj tren, u taj jezivi zvuk. Tada nas napusti i poslednja nada. Tada čovek oseti svoju bespomoćnost ped prolaznošću života. Tada nas tuga dokrajči! Čak i oni koji se hrabro suprotstavljaju bolu i tuzi, gube bitku sa dobovanjem grumenja zemlje po mrtvačkom kovčegu. I ako preživimo taj trenutak, više nkada nećemo biti isti. Taj jezivi zvuk rađa u nama drugog čoveka, čoveka svesnog prolaznosti života, svesnog svoje nemoći” – odlomak iz romana “Duše selice”.
Stage.rs