Iako sam na umu imala sasvim drugu temu za ovaj petak, ne mogu da se otrgnem utisku ovoj strašnoj horor priči koja je obeležila nedelju za nama, a nekome nažalost život…
Početkom ove sedmice kao bomba odjeknula je vest o seksualnom zlostavljanju mlade glumice Milene Radulović i to od strane uglednog Mike Aleksića.
Po mnogo čemu čuven, godinama unazad veličan i hvaljen na sva usta, od strane mnogih bivših učenika, sada velikih glumaca, postade čuven i po brojnim optužbama za silovanje i to dece koja su ga gledala kao da je sa druge planete, božansko biće, jer on je čuveni Mika Aleksić, ej…
Ne mogu da prestanem da razmišljam kako je kada doživis takvu izdaju i uništenje snova od nekoga kome si sve snove prosuo pred noge, kome si dušu ogolio, jer si verovao… Ne mogu da prestanem da razmišljam kako izgleda život u strahu godinama nakon toga i osećaj da ne smeš nikome reći, jer ti niko neće ni poverovati, a i sramota je…
A onda saznaš da nije jedina, da ima jos njih koje su skupile hrabrost i prijavile da su na neki način doživele zlostavljanje, a verujem da je još veći broj onih koje to ipak nisu uspele da sažvaću i ispljunu, pa i dalje ćute i noću se bore sa svojim strahovima i mole Boga da ipak bude osuđen i bez njihovog glasa.
Onda pročitam koliko je žena otvorilo dušu jednoj devojci na Instagramu i anonimno podelilo svoja nesrećna iskustva…Ne zna im se broj… Koje gadosti su doživele od rođaka, prijatelja, trenera… Ispada da je najmanji broj onih koje nisu poznavale zlostavljača. I nisu samo žene žrtve, ima i dečaka… Ima i onih koje su skupile hrabrosti i priznale majkama šta im se dogodilo, gde su naišle na zid i osudu od rođene majke, da su same sve to isprovicirale?! Kako je moguće da očekujemo da će žrtva prijaviti zločin, a rođena majka joj nije poverovala? Po ko zna koji put, zapitam se u kakvom izopačenom svetu živimo, kako smo dotle došli? Odavno smo dotakli dno, valjamo se u mulju, a ovo je još jedan dokaz da smo kao društvo potpuno zakazali.
Na posletku, shvatam da smo svi, na neki način, nečije žrtve. Da se neki vid nasilja dešava u svim branšama, bez izuzetka. Da je šefovima, direktorima, favorizovanim kolegama, vlasnicima, gazdama sve dozvoljeno. Da te ponižava, prekori, ukori, dokazuje po ko zna koji put da si rob, da može sa tobom kako hoće i koliko hoće. Da si naučen na trpiš i ćutiš, a oni naučeni da gaze. I ne, ne pričam o tome da neko nije uradio svoj posao kako treba, ne… Pričam o ljudskoj strani i želji da dokaže da si manje vredan.
Svaki vid nasilja je strašan, treba da shvatimo i opasuljimo se na vreme, MOŽDA, još uvek nije kasno! Pre svega stati na put vršnjačkom nasilju, jer upravo iz toga proizilaze žrtve i zlostavljači. Začarani krug neće prestati sam od sebe, mi moramo podići glas! Ne dozvolite da vas bilo ko gazi, da nekome budete otirač za noge! Ne dozvolite da vas strahovi savladaju!
Ne ćutite, nikome! Oduprite se svim silama, jer niko nije vredan vaše patnje, suza i strahova!
Mnogo je “Mika” na ovome svetu, a život je samo jedan! Nisi sama!
Stage.rs