Kovid ambulanta, dan posle Božića…
Dolazim sa blažim simptomima, ali ipak odlučih da budem odgovorna i dođem, što zbog sebe, što zbog dragih ljudi.
Pokajah se u startu, ali šta je tu je, sedi i čekaj.
Vrata kovid ambulante, zaključana. Par ljudi se smrzava ispred, dok čeka svoj red. Pitam ko je posljednji, javlja se gospođa koja je već preležala ovo čudo koje nas urniše već mesecima. Pada kiša, kreće sneg, pa vetar, sve bolje od boljeg. Cupkamo na – 2 stepena, a ne nazire se da će nas pustiti unutra.
U jednom momentu otključava vrata medicinska sestra i vrlo prijatnim glasom izvinjava se što ne sme da nas pusti unutra i dodaje da će sada da otvore šator, bar da ne stojimo na vetru.
Šator, u tom momentu, za mene hotel, doduše hladan i mokar od prokišnjavanja, ali dobro, šta sad, nismo ni platili ovaj ugođaj. Svakako je bolje nego napolju…
Nakon nekog vremena pustiše nas unutra. Prva pomisao, toplo mi je, bar nešto. Druga, nakon što mozak obradi informaciju, cekaćete minimum 2h, razmišljam, pa dobro, ako do sada nisam dobila koronu, sada ću je dobiti sigurno.
Sedam u ćošak i posmatram ljude. Umorna, nervozna, iscrpljena lica. Niko ne progovara, neko promrmlja neku psovku sebi u bradu , tek toliko da razbije monotoniju.
U nekom trenutku pojavljuje sa majka sa sinom ili bolje reći sin sa majkom, jer sin, po mojoj slobodnoj proceni ima oko 25 godina. Znaci, može i sam, no dobro. Zaključujem da je momak preležao koronu, ali da mu nešto opet nije dobro, pa sada traži ponovo da se testira, jer mu bez testa, ne daju terapiju u Medicini rada.
Sestra, onako, usput, prokomentarisa, “Mislila sam da je dete, pošto majka priča u njegovo ime, ali vidim da je momak”. “Neka uđe sin, bez vas gospođo”… Doktorka je odlučila da ga ne testira, ne znam zašto, zna svoje razloge i proceduru, ali…
Tek sada dolazimo do ključnog trenutka. Majka. Izbezumljena, počinje da histeriše na svog sina, cedeći mu kroz zube hiljade grubih, odvratnih reči.. “Zašto neće da te testira, šta si joj rekao, debilu? Nesposobni glupi stvore, ništa ne znaš sam! Kretenu glupi!” i jos sijaset epiteta, zalepi majka, svom sinu, zrelom čoveku, pred nekolicinom nas.
Mi, koji smo slušali, pognute glave, niz uvreda, na račun vrlo kulturnog mladića, ostasmo u čudu. Dok pokušava, tihim glasom, da je umiri, ona ga gurnu i udje kod doktorke, da ona reši slučaj svoj “nesposobnog sina”. Krenuo je za njom, crven u licu od neprijatnosti koje mu je priredila. Raspravu iz ordinacije nismo mogli da čujemo iza zatvorenih vrata, ali na osnovu njenog besnog izlaska iz iste, zaključih da je uzalud obrukala svoje dete.
Dok po ko zna koji put premotavam situaciju u glavi i razmišljam kako li se sada on oseća, čujem da nekome zvoni telefon. Javlja se momak preko puta mene, poprilično mlad i zelen, možda je tek završio srednju školu. Čujem ženski glas koji ga pita: “Sine koliko još imaš da čekas, nisi jeo…” Cedeći joj kroz zube, drskim glasom, odgovori: “Ne znam, ne zovi me, šta me smaraš, šta te briga” i prekide vezu.
Mirno nastavi da čačka telefon, kao da upravo nije povredio nekoga ko brine za njega, ko ga voli.
Šta mislite kome je gore? Sinu koji je istrpeo, u tim godinama, niz uvreda od svoje majke ili majci koju je povredilo dete koje, očigledno raste u bezobraznu, sebičnu, egocentričnu osobu?!
Ne znam, ali jedno znam. MI smo krivi! Svi smo krivi jer smo zakazali kao društvo, jer više ne znamo gde su granice, jer ne umemo da kanališemo bes. A bes je emocija, agresija je njen izraz.
MI moramo da naučimo da udahnemo duboko, izbrojimo do 10, pre nego što reagujemo besom. Taj bes upućen deci, sigurno će biti prenet na nekog drugog, kad tad. I taj začarani krug se neće prekinuti sve dok ne postavimo prave životne vrednosti.
Sve dok ne budemo shvatili da prvo moramo “popraviti” sebe, da bi “popravljali” druge, sve do tada, biće Kovid amubulanta 08.01.2021.godine
Do sledećeg petka…
Stage.rs
Foto:prinscreen/globaldatinginsights.com