Željko Samardžić ekskluzivno za STAGE:”Moj prvi STAGE bio je u dnevnoj sobi”

Jedan od najpopularnijih, ali i najvoljeniji pevač širom regiona, koji ima publiku od “7 do 77” godina, Željko Samardžić u razgovoru za “Stage portal” otkriva kako je izgledao njegov put ka uspehu, ali i sta bi promenio da može…

Posle takve karijere koja je ostavila pečat u regionu, da li se i dalje vodite srcem ili razumom?

Pa, mislim da sam naučio da nije dobro prepuštati se previše ni jednom ni drugom. Najzadovoljniji sam kada uspevam u sebi postići sklad i balans. U ovim godinama bi bilo sramota da baš sve radim kako srce poželi. Mada, razumno je poslušati srce, ali i ne “srljati glavom kroz zid”. Pretpostavljam da je moja karijera ovakva između ostalog i zbog toga što nisam pravio previše gluposti i pogrešnih odluka.

Šta je za Vas muzika bila nekada, a sta sada?

Muzika je za mene uvek bila kao neki blagoslov. Još kao klinac sam shvatio da mi je neko “gurnuo u džep” pravo malo blago kojim mogu kupiti pažnju ljudi dok pevam. Peo sam se na stolicu, moj prvi stejdž u primaćoj sobi, i mamio aplauze gostiju… i uzivao u tom osećaju. Ni danas tu ne postoji suštinska razlika samo što ispred bine više ne sede tetke i rođaci nego gomila nepoznatih ljudi, a koji su mi opet rod po pesmama koje nas spajaju i greju srca dok ih pevamo.

U mojim godinama popeti se na binu i sići sa nje barem 20 godina mlađi je mozda najslikovitiji opis tog osećaja. Ponosan sam na svu tu ljubav kojom sam zapljusnut. Sve sam uvereniji da moje pesme ne stare za razliku od mene i to je najveća satisfakcija u svemu. 

Da li je postojao trenutak kada ste hteli da odustanete od svega?

Na samom počeku, u potrazi za nekim boljim mestom za život, bežeći od ratnih stradanja zajedno sa ženom i tri kćerke i putnim torbama u koje smo spakovali svoje dotadašnje živote, zatekao sam se u Beogradu. Nije bilo lako nositi se sa velikim teretom odgovornosti. Teško sam dolazio do posla i novca, a morao sam prehraniti familiju. Hteli smo pobeći što dalje od tog smrada baruta i ljudske nesreće s’ početka 90-tih. Australija mi se tada činila dovoljno daleko. Tragao sam za načinom da dobijemo vize i odvedem svoju decu na neko sigurnije mesto.

Sticajem okolnosti, u jednom od lokala u kojima sam tada radio i u pevanju pronalazio najbolju terapiju za sve bolove, upoznao sam divne ljude koji su imali razumevanja za moju situaciju i pomogli mi svojim novcem da dođem do Fute i Marine i snimim “Viski” i sve ostale pesme koje su postale moja “srećna karta”. 

Čime je popločan Vaš put ka uspehu?

Ako zanemarim talenat, želju i trud, mogao bih reći da sam imao mnogo sreće. Ali i ona se nekako mora zaslužiti. Ako ste pametni, radoznali i lepo vaspitani, ne znači da ćete biti srećni i obrnuto. Život nema pravila. Malo toga je važno kao da si u pravo vreme, na pravom mestu.

Da možete nešto da menjate, šta bi ste promenili?

Teško je to iz ovog ugla reći. Mislim da je sve na kraju ispalo kako treba.

Sa ove tačke gledišta, šta bi “mali Željko” rekao “velikom” Željku?

Verovatno bi imao ponešto prigovoriti. Sve što bi i “veliki” i “mali” Željko želeo je otprilike ono što je rekao Meša Selimović -„Živi što lepše, ali tako da te nije stid!“

Kada da očekujemo nove pesme?

Nadam se uskoro, još pre proleća. Nisam bio lenj sve ovo vreme izolacije i uradio sam nekoliko novih  pesama ali i remake jedne moje stare balade pa moguće već u februaru da izađe nešto od toga.

Stage.rs

Foto:printscreen/insta