Decembar, najlepši mesec, mesec ljubavi, magije, darivanja… Da se ja pitam, decembar bi trajao dvanaest meseci godišnje.
I baš ovog ne tako hladnog decembarskog dana, dobih najlepši poklon na svetu, a to je potvrda da smo na dobrom putu, da postoje roditelji koji vaspitavaju decu da budu dobri ljudi, a to je najvažnije. Svaki roditelj čije je dete uključeno u inkluziju, vrlo dobro zna o čemu govorim. Najveći strah sa kojim se roditelji “drugčije dece” sučoavaju, je upravo strah od prihvatanja, strah od odbacivanja i hiljade suza je proliveno upravo zbog tih strahova i mučnog pitanja -“Kako ćemo?”
Sve je lako kada imaš dobre ljude oko sebe, koji laganim i čvrstim koracima podižu dobru decu. E takva deca menjaju svet, o takvoj deci treba da se piše, jer takva deca nama starijima održe lekciju gde samo možemo da sagnemo glavu i odamo im prizanje za ljubav. Svaka sitinica, mali znak pažnje, osmeh, zagrljaj, stisak ruke i stidljivi pogled vredi više od čitavog bogatstva. Sa divnom učiteljicom i divnom dečicom, strahovi nestaju. Po ko zna koji put, ona mi je izmamila suze, čistom dušom i velikim srcem. Čarobnica, dobra Vila, magična devojčica, Nevena. Srce mi je puno, jer znam da ima nade. I zato bih svim roditeljima ovog sveta koji biju ovakve bitke poželela jednu Nevenu, jednu Vasiliju, Iskru, Nađu, Anđu, Ružicu, Mariju, Mašu, Petru, Eleonoru, jednog Pavla, Uroša, Mihajla, Marka, Vuka, Aleta, Jakova, Bogdana, Todora, Vasila, Savu – četu đaka I-2 i naravno Tanju.
“Učite deco, budite ljudi, budite dobri, budite braća,
nagrađen biće ko god se trudi,
svaka dobrota, dobrim se vraća”
(Savine reči, Leonitna)
STAGE.RS